8 osnovnih prava potrošača
Od vremena kada smo osnovani pa i sada držimo se 8 osnovnih prava potrošača, koja shodno svojoj temi određuju oblasti u kojima delujemo, a ona su:
- Pravo na zadovoljenje osnovnih potreba podrazumeva dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga: hrane, odeće i obuće, stambenog prostora, zdravstvene zaštite, obrazovanja i higijene;
- Pravo na bezbednost podrazumeva zaštitu od robe i usluga koje su opasne po život, zdravlje, imovinu ili životnu sredinu ili robe čije je posedovanje ili upotreba zabranjena;
- Pravo na obaveštenost podrazumeva raspolaganje tačnim podacima koji su neophodni za razuman izbor ponuđene robe i usluga;
- Pravo na izbor podrazumeva mogućnost izbora između više proizvoda i usluga, po pristupačnim cenama i uz garantovano dobar kvalitet.
- Pravo na učešće podrazumeva zastupljenost interesa potrošača u postupku donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača i mogućnost da preko udruženja za zaštitu potrošača bude zastupljen u postupku usvajanja i sprovođenja politike zaštite potrošača;
- Pravo na na pravnu zaštitu podrazumeva zaštitu prava potrošača u zakonom predviđenom postupku u slučaju povrede njegovog prava i naknada materijalne i nematerijalne štete koju mu pričini trgovac;
- Pravo na obrazovanje podrazumeva sticanje osnovnih znanja i veština neophodnih za pravilan i pouzdan izbor proizvoda i usluga, kao i znanja o osnovnim pravima i dužnostima potrošača i načinu njihovog ostvarivanja;
- Pravo na zdravu i održivu životnu sredinu podrazumeva život i rad u sredini koja nije štetna za zdravlje i dobrobit sadašnje i budućih generacija i raspolaganje tačnim podacima neophodnim za procenu rizika koji životna sredina predstavlja za zdravlje i dobrobit ljudi.
Kada i kako su ustanovljena
9. aprila 1985. godine Generalna skupština UN je rezolucijom 39/248 usvojila Uputstvo za zaštitu potrošača. Uputstvo daje vladama, posebno zemalja u razvoju, okvire za razradu politike i zakonodavstva u oblasti zaštite potrošaa. Ono takođe sugeriše i internacionalnu saradnju na tom planu.
Pored mnogih ciljeva u oblasti zaštite potrošača, ovim uputstvom su proklamovana i osnovna prava potrošača koja vlade zemalja članica UN trebaju ispoštovati.
U bivšoj Jugoslaviji, prava potrošača nisu nigde bila eksplicitno naznačena, a elementi zaštite potrošača su samo delimično bili ugrađeni u pojedina zakonska akta. Prethodni politički sistem i izvršna vlast, nisu hteli, ili nisu smatrali za potrebnim da se građani posebno zaštite u njihovoj ulozi potrošača.
Time je, sa stanovišta vlasti, ta uloga bila minimizirana na zaštitu prava potrošača jedino, a i to delimično, sa stanovišta javne potrošnje i zadovoljenja nekih opštih principa kvaliteta roba i pružanja usluga. Sa stanovišta potrošača, mogućnost izražavanja njihovih stavova je bila skoro nikakva, a njihovo pojedinano izražavanje mišljenja (zahtevi, žalbe, primedbe, sugestije …) bilo je skoro zanemarljivo.
Tek jula 2002. godine, donošenjem saveznog Zakona o zaštiti potrošača se po prvi put u našoj zemlji detaljnije, objedinjeno na jednom mestu, rešavaju pitanja zaštite potrošača.
